U voljenoj samoći tihu dovu uputih
Za jednog stranca kojeg srce i u najmanju poru poznaje,
Za smeđe kose u kojim se obris njenih prstiju više ne razaznaje.
Za jedne oči što su kukavički odustale.
Za jedan pogled izgubljeni (iako ga niko kao takvog ne prepoznaje).
Dobro krije tugu i stege koje ga sve jače bole…
Griješi-brani ponos pred pogrešnima,
Nekad se čini da i ne zna šta je to.
Nebitno.
Nego, ne mogu da zaborvim taj osjećaj
Iskrene dove.
Nikad i ni za koga tako iskreno nisam molila.
Srce ako zapamti, lahko ne zaboravlja.
To je vjerovatno njegaova potreba.
Ne znam.
Ali, u dovi same te misli donose
i srce moli za tebe
iako ne želi tebe kraj sebe…
Brinem.
Za tvoje uzvišene ciljeve.
Za uvjerenja, nijjete i postupke.
Iako ne bih trebala, ali želim
To je moja potreba.
Jer, kako god
Ti si bio neko moj,
Nekada.
Glupa potreba…
Ali,
Bezuslovno
Čuvam te dovom i želim ti hajr 🙂